Put prema sebi špičast je. Uobičajeno je reći da je put trnovit, ali trnovit je prelagani pridjev. Trn je sitan, iako kad se napikneš na trn boli dugo, jer te smeta i stalno tinja sitna bol, no sama mi je riječ premekana. Špičašto je puno ljepše za opisati put, i puno je teže kad ti je put špičast.
Špicevi su otvrdnjela zemlja, ostatci stijena, fosili bez mekanih zavijutaka, oštro i nemilosrdno kamenje. Špicevi se sjaje i vidiš da ćeš se popiknuti o njih, vidiš da ti prijete, vidiš da ćeš preko njih pasti i raskrvariti svoja koljena, vidiš da ti sprječavaju put do sebe i zato se sjaje. Da svaki dobro vidiš i da za svaki isprepleteš priču, priču koja će ti pomoći da još jednu prepreku ostaviš iza sebe.
Špicevi su oštri. I priče su oštre.
Ali priče postoje da bi se pričale i ostavljale svoje pouke. Pa kad se spotakneš preko oštrog ruba koji u sebi krije priču, priča se odmota do pouke i zagrliš je. Priče su najljepše kad ih zagrliš jer onda se razumijete, priča zna da si shvatila pouku, a ti znaš da te oštra bol još malo ojačala.
Zato volim priče. Priče su zagrljaji. A pouke priča svakome su drukčije.
Zapravo, rijetkotko promišlja o poukama. Ljudi samo uzmu početak priče i smisle pouku, kad se ne radi o njihovim pričama. Ne slušaju do kraja, ne analiziraju, ne pitaju se do kakvog je završetka dovela priča. Uzmu početak i površinu. Površina je uvijek nategnuta, tek ispod površine imaš priču. Početci priča nikad ti ne daju jasnoću. Pa ljudi smisle pouku nabrzaka, ispljunu je na tvoj put pa se ti spotičeš i uzdižeš bivajući sve jača i sve bliže sebi. Koliko god bole, ne mogu te obesnažiti prazne priče, površinske priče, neanalizirane pouke i priče bez zapleta i završetka. Te zadnje su obični tračevi, brainstorming koji svaki put dobije drukčije uloge i pouke. Ideš, hodaš, koračaš prema sebi. To što drugi ne razumiju, nije tvoja priča.
Zato volim priče, jer su duboke i bliske, jer vlastite priče mogu vas samo osnažiti. Kao kad se na tom svom putu prema sebi najprije spotičeš, krvariš i dižeš se uz pomoć cijele sebe pa zapinješ samo nogama i koraci su ti sve snažniji pa pri kraju puta preskačeš špiceve i smiješ se pričama sa zategnutim površinama. Preskačeš i smiješ se glasno jer pred sobom vidiš nepreglednu zelenu livadu prepunu bijelih maragareta.
Svoju priču pričaš sama.
Zato volim priče, jer na mom putu prema sebi moje su priče meni snaga. Tuđe su priče ostale pokopane ispod onog oštrog kamenja po putu.
Put prema sebi špičast je. Ali nema ništa ljepše nego kad na kraju puta staneš na osunčanu livadu i zagrliš sebe. Sebe koja si svoja i koja nikome ne priča zaplete i završetke. Svoja sa svojom lijepom, pametnom i snažnom pričom. Svoja ja u svom zagrljaju.
Najnoviji komentari