VALENTINOVO

Bila sam sretna jer sam dobila ružu, crvenu, od svog dragog. Bila bih malčice sretnija da nije simbolična i da je dobijem i ponekad kad nije baš neki dan u medijima parafraziran kao dan zaljubljenih, dan žena, dan ruža, dan narcisa … Znam da to zvuči i kao klišej i kao da sam neka nezahvalnica, al’ samo sam žensko. Očekivala sam nešto, naravno da jesam, ne želim ni pomisliti što bi bilo da nije stigao s ružom … No, nije me moje muško ni iznevjerilo ni iznenadilo (jer imao je i aduta u rukavu) onako kako je to učinilo moje dijete. Muško dijete.

Moje je muško dijete, naime, došlo u petak iz škole čuvajući i skrivajući nešto u najskrivenijem kutku svoje školske torbe. Dok sam posezala za prljavom kutijom od užine, napipala sam nešto meko i umotano. Osmiješilo me to, i mudro sam odložila torbu ništa ne pitajući. Bio je petak uvečer, petak trinaesti.

Ujutro se A. još snen i poluuspavan dovukao u kuhinju k meni i pitao me: Jel’ danas Valentinovo?

Kimnula sam.

A di je tata?

Tata je bio otišao u jutarnju nabavku pa je dijete oteturalo iz kuhinje. Ja sam čekala, ali ništa se nije dogodilo. Onda je stigao tata i A. se bržebolje nacrtao pred njim pitajući: Koju ruku hoćeš? Uslijedila je, naravno, igra navlačenja hoću lijevu-hoću desnu i onda je sinko izvadio zamotuljak i rekao: Ovo je za tebe tata, za Valentinovo!

Tata je bio iznenađen. Ugodno. Maleni mu je napravio pravo pravcato crveno srce od glinamola s malenim ogledalcem u sredini. Očajnički sam željela pogledati svoj izraz lica u tom ogledalcu. Sigurno se zrcalila sva moja nedoumica. Bila sam iznenađena. Neugodno. Priznajem. A gdje je moje srce? Scena se odigrala brzo. Svatko se vratio svojim poslićima, a ja sam i dalje stajala i čekala svoje srce. Pa kako je moguće da ga je napravio tati, a ne meni? Ma nisam ljubomorna, super je što dijele ljubav, ali gdje je moje srce … Moje je odraslo muško pokušalo izgladiti situaciju vidjevši kako se na mom licu zrcali nevjerica, ali nije mu uspjelo. Dijete je napravilo što je naumilo, i naravno da nije ni pomišljalo da se njegova mama našla među stotinu upitnika. Progutala sam knedlu. Utješila sam se, navukla sam osmijeh, navukla sam papuče i krenula u novi dan.

I sve sam potisnula, a bila sam malo tužna, a onda je moja djevojčica doskakutala oduševeljeno cvrkutajući: Mama, gle što sam nacrtala za tatu! Sada mi više nije trebalo ogledalo.